Wednesday, May 25

Metro Exodus

0
111

Metro Exodus, najnoviji postapokaliptični izdanak 4A Games studija, ne može se opisati kao džinovska open-world igra. Više mu priliči titula fokusiranog i delimično otvorenog FPS-a, koji kako napredujemo postaje sve linearniji. Uprkos tome, Metro Exodus na klasično poznat način spaja survival elemente sa brižljivo dizajniranim nivoima po kojima je Metro serija poznata, smešten u dinamične i prelepo opasne predele Rusije nakon nuklearnog holokausta.

Za razliku od svojih podzemno železničkih prethodnika u serijalu, Metro Exodus nas vodi na površinu, u ulozi Artyom-a i njegovih spartanskih vojnika. Putovanje preko ozračene Rusije započinjemo u proleće, na lokomotivi Aurora. Kako vreme odmiče, smenjuju se pejzaži i godišnja doba – od toplijih krajeva oko Volge i isušenog Kaspijskog mora (najveće dve mape u igri), pa sve do sibirskih zimskih krajolika i tajgi. Sve ovo podseća na nekakvo turističko putešestvije, sve dok ne skontate da treba da odradite tekuću misiju, držite se plana i prestanete da lutate unaokolo diveći se predelima, ako želite da završite igru.

Paleta misija u Metro Exodus se blago rečeno može nazvati prilično raznovrsnom. Biće tu gađanja preraslih morskih “puževa” iz čamca na vesla, rešetanje po paucima mutantima u podzemnom bunkeru ili bežanija od čopora vukova u mračnoj šumi. Igra nam dovoljno brzim tempom servira nova čudovišta i likove. Isto tako, open-world aktivnosti su dobro uklopljene u strukturu samih misija i lagano se odmotavaju. Primera radi, u jednoj od misija se od nas zahtevalo da provezemo neku železničku mašineriju kroz banditski logor, a kad smo tamo stigli, ispostavilo se da smo logor već “počistili” rafalima dok smo ranije istraživali okolinu.

Subjektivno gledano, dve najveće mape u igri, Kaspijsko more i Volga, su na nas ostavili najjači utisak. Ovde je interesantan je kontrast između tundre i pustinje. Ledenu Volgu nastanjuju psoliki Watcher-i, gigantski škampi mesožderi (!), kao i čitava družina raznih utvara. Nasuprot Volgi, Kaspijsko more se diči povećim šišmišima zvanim gargojli, čoporima isto tako velikih pacokrtica kao i jednim od najjezivijih paukova koje možete sresti u mraku. Jednako je velika razlika između ljudskih stanovnika ove dve mape: posleratni Volgini Satanisti s jedne i robovi gladni moći s Kaspijske strane. U ovim Metro svetovima svakako ima mnogo toga zabavnog da se vidi i čuje od likova koji ih nastanjuju.

Što se tiče samih Metro Exodus misija, nismo morali da puno brinemo oko glavnih zadataka koji su automatski obeleženi na mapi, ali to ne znači da nismo nailazili na brojna (i prijatna) iznenađenja u formi blesavo zabavnih likova (kao što je recimo, jedan pustinjak unutar olupine broda prepunog paukova) ili neočekivanih zaliha materijala za izradu oružja, municije i popravku opreme. Borba u Metro-u je mešavina jake pucačine i napetih “stealth” misija. Došli smo do zaključka da je šunjanje uvek bilo naš prioritet, ali ponekad nam je bilo zamorno, pa smo tada pribegavali dobroj staroj i jednostavnoj pucnjavi. Stealth sistem je solidno odrađen, što znači da nećete otići u večna lovišta čim jedan stražar spazi vaše uvo iza ćoška, ali nakon jednog do dva učitavanja ponovljenog checkpoint-a, skontali smo da je bolje biti lak na obaraču. Posebno kad treba pokositi hordu mutanata sa taze nabudženom sačmaricom.

Sakupljanje sirovina, izrada oružja i opreme, uz održavanje istih i premišljanje o tome kuda se kretati, tokom čitave igre nije moglo da nam dosadi. Svet ostavlja realističan, prirodan utisak, pogotovo kada posmatramo kako su se ljudi prilagodili, izmenili (jedni su se iskvarili, a drugi ne, sačuvavši stare moralne vrednosti) i naučili da žive u novom negostoljubivijom okruženju. Iako ćemo se boriti protiv raznoraznih monstruma i psihopata, tu će uvek biti neko s kim ćemo moći bratski da razmenimo čašicu ljudskog razgovora, što je vrlo pohvalno za jednu post-apokaliptičnu pucačinu u kojoj stvar dijaloga nije tek reda radi baljezgarija sa nekim ofucanim banditom sa pola mozga u glavi.

Zaključak

Nakon prve dve igre provedene u tunelima, skok na otvorena prostranstva Metro Exodusa je definitivno osvežavajuća promena, posebno za Artjoma i družinu. Ne toliko davno, bili su ubeđeni da je površina nenastanjiva, a sada ih vidimo kako nezajažljivo streme ka horizontu i onome što je iza njega. Ne znaju kakav je taj novi svet, ni čega tu sve ima. Ali hoće u njemu da žive, tragajući za mestom gde će se nastaniti i večito kubureći sa zalihama opreme. Putovanje ih vodi kroz najlepše i najstrašnije krajeve koji toliko toga imaju da im ponude u svakom pogledu. Metro Exodus, sa svojim gameplay-em i naracijom, kao veliki korak napred u serijalu to svakako dokazuje i nije naodmet proglasiti ga za jednu od najboljih pucačina poslednjih godina.

 

Za potrebe teksta, igru je ustupio

Comments are closed.