Thursday, May 26

Watch Dogs: Legion

0
99

Watch Dogs kao serijal je imao zanimljiv razvoj. Počevši od prvog dela koji je imao taj problem da je “predobro” izgledao u najavama, da bi konačni proizvod, bilo na konzolama ili PC-u izgledao dosta lošije. Ubisoft je naučio lekciju i nakon toga više nije pokušavao slične stvari sa ovim serijalom, ali očigledno je bio dovoljno uspešan da bi iznedrio i dva nastavka.

Da odmah rezimiramo – Watch Dogs: Legion je grafički vrlo napredan (moguće je da sada konačno, na moćnom PC-u, izgleda kao što je nekada prvi deo izgledao u prvim trejlerima). Budući da je u pitanju međugeneracijski naslov (jer će igra bolje izgledati i na PS5/Xbox Series X) ipak se primeti da se osnovni modeli ove generacije malo muče. Ipak, tu su varijabilne rezolucije i ostala moderna čuda koja im omogućavaju da izguraju ozbiljan komad futurističkog Londona koji je ovde prikazan (mada slika izgleda dosta “meko” na 4k televizoru na PS4, recimo). S jedne strane – svaka čast šta su uspeli da uguraju u hardver star 7 godina koji ni prvog dana izlaska nije bio svež. S druge strane – ovo je ipak pokazatelj da je vreme da se polako pozdravimo s prethodnom generacijom.

Watch Dogs 2 je doneo nešto novo u odnosu na Watch Dogs – to je bila ideja da je prva igra shvatala sebe za trunku previše ozbiljno (setimo se Ejdanovog “iconic” kačketa) i kao nastavak doneo je jednu neobavezniju, zabavniju atmosferu – praćena takvim protagonistom. Watch Dogs Legion uzima tu ideju i pokušava da je obogati, ali to sa sobom nosi dvostruki problem.

Prvi problem je što igra i dalje želi da zadrži neobaveznu atmosferu (oi, mate, Lon’n innit, cheers fam), ali istovremeno uzima jednu prilično ozbiljnu tematiku za pozadinu. DeadSec ekipi je smešteno, parlament i još par važnih mesta u Londonu su demolirani bombama, a njima je to podmetnuto. Londonom de facto vlada Albion, privatna vojska koja vrši ulogu policije, ali i mnogo više od toga, brutalno se obračunavajući sa svima, dok propaganda vrišti sa svakog bilborda. Uz Albio, gradom vlada i klan Celley – mafijaši koji drže dark web i sve ostalo što ide uz to, plus standardne kriminalne radnje. Dakle, problem je što je svet dosta mračan, nasilan i težak, ali igra želi da se vi zabavljate pa svi razgovori vrcaju pošalicama i neobaveznim humorom. Nažalost, atmosfera koju igra gradi je suprotstavljena samoj sebi. Strike one.

Drugi problem proizilazi iz osnove mehanike po kojoj se ovaj nastavak razlikuje, a to je odgovor na pitanje: zašto gotovo svaka osoba koju sretnete na ulicama Londonu ne bi mogao da bude potencijalni pripadnik DeadSec-a i vaš saveznik u borbi – i još više od toga, igrivi lik? Da, možete da regrutujete ogroman broj ljudi, odradite misije u kojima im pomažete, svako od njih ima svoju priču, šta ga muči i donosi svoje veštine koje mogu da vam pomognu u misijama koje obavljate u plemenitoj nameri da srušite nametnutu neslobodu u slobodarskom Londonu. Ali, nakon nekog vremena shvatate da vam u suštini niko od likova koje regrutujete nije neophodan, kao i da je nemoguće vezati se i razlikovati desetine različitih ljudi koji se razlikuju izgledom i u 2-3 veštine. U jednom trenutku sam morao da pojačam zabavu tako što sam regrutovao samo sredovečne crnkinje sa velikim afro frizurama. Na kraju sam se uhvatio svog prvog lika i držao ga se. Praktično sve misije se mogu uraditi sa bilo kojim likom i bojim se da se nedostatak harizmatičnog glavnog lika kao u Watch Dogs 2 baš oseća. Strike two.

Što se tiče napucavanja i šunjanja, dve dosta bitne mehanike, reklo bi se, one su sasvim…dostatne. Verovatno će vam na momente zasmetati što nemate baš najjasniju ideju gde je ko, niti da li vas neprijatelji vide ili ne, borba na blizinu je nezgrapna, kao i “onesvešćivanje” neprijatelja kada im se prikradete. Napucavanje je ok, ali samo to, nije da je previše bitno, jer je ideja da svojim superhakerskim moćima rešite problem pre nego što do istog dođe. Ali uzeto sve skupa, ovo je jedan veliki meh. Strike three.

Moguće je da vam ove kritike neće ništa značiti – možda ćete baš uživati u stalnom menjanju likova i u opuštenoj atmosferi, i u tom slučaju, more power to you, što bi rekli Amerikanci. Igra pokriva pozamašan deo Londona oko Temze, malo izmenjen u odnosu na pravi grad, ali opet dovoljno prepoznatljiv za sve oni koji su ga nekad podsetili. Rekao bih da jedino ima manje ljudi u njemu i gužve su manje nego što biste možda primetili kada biste se provozali po njemu, ali ovo veliko igralište je tu za vas. Sve vaše hakerske moći su i dalje tu i kada se jurite sa Albionom i dalje možete da spuštate prepreke za sebe i podižete ih za protivnike ili samo zaglavite usku sporednu ulicu i brzo se izgubite. London je vaše igralište i možete vršljati po njemu, a usput vas čeka dosta sporednih igara, kao i novi Ubisoft Connect zadaci koji se redovno menjaju.

Ipak, deluje kao da Ubisoft nije sasvim siguran kuda sa ovim serijalom – ni ja nisam siguran da li je hakerska šema dovoljna da se on razlikuje od diva kakav je GTA, niti da li će uspeti da vas zadrži svojom onako pričom ili zabavi dovoljno dugo svojim zadacima i misijama da biste osećali da je vredan para koje ste dali za njega. Videćemo šta nosi budućnost, a u ovom trenutku jedna vrlo mlaka preporuka za ovaj naslov. Tu je, pa možete i da ga zaigrate dok ne izađe nešto bolje – ali mislim da nećete osetiti razliku ni ako to ne uradite.

 

Za potrebe teksta, igru je ustupio:

Comments are closed.