Thursday, May 26

The Suicide Squad (2021)

0
532

Prvobitni Suicide Squad iz 2016. je, bez imalo sumnje, bio najlošije primljen DCEU film (premda mu se prošlogodišnji Birds of Prey opasno približio po pitanju nedostatka kvaliteta). Posle neuspeha Batman v Superman – koji je zaradio pišljivih $873 miliona – Warner Bros. glavešine su odlučili da je ideja da filmove treba da režiraju režiseri potpuno bespotrebna, verovatno čak i štetna. Stoga su iz već gotovog filma isekli preko pola sata, koji je zamenjen nakaradno sklepanim dodatnim materijalom. Sve ovo je rezultiralo filmom koji se, a ko bi to pretpostavio, u pokušaju da se dopadne svima, na kraju nije svideo nikome.

 

Nekoliko godina kasnije, DCEU je i dalje tapkao u mestu, mahnito tražeći svoj identitet i dobitnu formulu. Premda nijedan njihov film nije bio neuspešan kada je reč o zaradi, još uvek su kaskali za MCU po pitanju publike i kritike. Tu na scenu dolazi Džejms Gan. Slavni režiser Guardians of the Galaxy je bio otkazan zbog neumesnih – i očigledno šaljivih – starih tvitova. Kao svaka komično zla mega-korporacija, Dizni, koji sa jedne strane kultiviše imidž “pravih porodičnih vrednosti”, dok istovremeno šuruje sa kineskom vladom, poznatoj po svesrdnom zalaganju za ljudska prava, ubrzo je Ganu uručio otkaz. Warner su u ovome videli svoju šansu i brže bolje Ganu ponudili priliku da za njih uradi ono što je uradio za MCU. U prevodu – da uzme nebitni i opskurni tim antiheroja, i da ih preobrazi u nešto krcato mahnitom energijom i humorom.

Tako dobijamo The Suicide Squad. Delom direktni nastavak, delom tzv. meki ribut, ovo je čist Gan, “pušten sa lanca” da radi šta god želi. Svakako najunikatniji DCEU film do sada, TSS je takođe vatreno krštenje za ovu franšizu u još nekoliko bitnih kategorija. Warner je najzad uspeo u onome što pokušava još od Man of Steel – da proizvede nešto što je na svaki mogući način neosporivo bolje od poslednjeg MCU izdanja: ispodprosečne i predvidljive Black Widow.

 

Otkačena energija koja u manjoj ili većoj količini karakteriše sve njegove filmove je ovde prisutna od samog početka, kada nova generacija Task Force X – od milošte nazvanih Suicide Squad – biva poslata na tajnu misiju u malu južnoameričku naciju koja deli ime sa jednim od najpopularnijih stripova na svetu – Korto Malteze. Naravno, stvari skoro momentalno kreću suprotno planu. Iako se neki članovi originalne postave vraćaju i za ovaj pseudo-nastavak, većinu ekipe čine potpuno novi likovi. Mnogi od njih, poput Polka-Dot Man, su potpuno nepoznati svima osim onim stripskim fanovima koji imaju enciklopedijsko pamćenje kada je reč o ovakvoj triviji.

Tu dolazimo do sledeće važne tačke koja ovaj film deli od svakog pređašnjeg DCEU ostvarenja. Naime, ovo je prvi film iz ove franšize koji bez ikakvog stida oberučke prihvata inherentnu blesavost superherojskog žanra i ne beži od toga, već je slavi. U svim prethodnim filmovima se osećala određena doza nelagodnosti po ovom pitanju – kao da bi njihovi kreatori radije radili na nečemu ozbiljnom umesto zamajavanjem sa tetama i čikama u blještavom spandeksu. Stoga su se uvek i trudili da to nekako umanje i predstave što realističnije i ozbiljnije, zaboravljajući da, samo zato što nešto izgleda turobno i odraslo, to ne znači nužno da je i duboko – kamoli zabavno.

 

Paradoksalno, ovakav pristup je daleko bliži onome što bi se verovatno i desilo kada bi grupa bića sa superherojskim sposobnostima bila puštena da se sama snalazi kako zna i ume u takvom okruženju. Ili, prostije rečeno – ono što bi usledilo je čist haos. Takođe, ovo je prvi film iz ove franšize u kojem se najzad sve jasno vidi. Umesto brzih i iznenadnih rezova, drhtavog kadriranja i postprodukcijske obrade slike koja je za cilj imala da iz nje izvuče svu boju i radost, ovde dobijamo oštar i precizan prikaz sumanutih, ali kreativno koreografisanih scena borbe i akcije.

Ipak, i pored svih ovih kvaliteta, TSS takođe muči nekoliko problema. Prvi od njih je humor. Likovi stalno međusobno brbljaju i tek pokoja od njihovih šala je zaista smešna. Mada, ima nekoliko zbilja odličnih fora, kako u dijalozima, tako i u čisto vizuelnom humoru. Uprkos tome, film često zna biti naporan, pogotovo u sekvencama sa Harli Kvin. Harli je jedan od onih stripskih likova sa kojima se narativno ne može uraditi previše toga zanimljivog i jako ih je teško pisati tako da ne budu iritantni. Istovremeno, toliko su popularni da ih guraju svugde dok se svima ne smuče.

The Suicide Squad nije film za svakoga. Ako ste ljubitelj Ganovog stila i cenite kinematografiju koja ponosno nosi pečat svog autora u svakom svom elementu, onda ga toplo preporučujem. Ako, pak, ne volite krv i pošandrcale fabule – ovo verovatno nije za vas. Da li TSS krasi posebna dubina i da li ima važnu socijalnu poruku™ koju želi da nam prenese? Ne, nikako. Ali da li je mahom zabavan dašak svešeg vazduha u ustajalom žanru koji je sve manje voljan da eksperimentiše i sve se više gnuša ljudskosti i personalizacije? O da, itekako.

 

Comments are closed.